Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Смрт Песника

твоју ће тугу преузети рибе
што размичу горку воду и не плачу
твоју ће песму наследити птице
и место тебе замуцкивати ноћу
под прозором што личи
на њен зашиљени потиљак
сутра се нико неће заљубити
у твоје мртве очи
спојене топљеним воском
сутра се нико неће плашити
твог јучерашњег кашља
свој лик оставићеш сирочићима
твоји унуци мислиће само на играчке

на висоравни тог усијаног чела ништа
не подсећа на њу
али када је нема све је ипак њено
простор између тебе и ње ваш је
изуј се из својих тврдих пета
и одмори свој замршени језик
у својим си песмама помирио
исток и запад север и југ
и све између њих
у својим си песмама посвађао
све језике света око једне речи
једна ће слика исцурити на под
као шарени мед

твоје се среће нико неће сећати
твој такт растргнуће пси без детаља
пси загледани у земљу и пуни бркова
јуче те је твоје огледало последњи пут
погледало и рекло: збогом
а да ниси ни чуо
данас ти се у уху паукова мрежа ломи
као издиктирано стакло
негде горе негде далеко
једно се дрво у небо пење
дрво које никада ниси обрнуо
дрво које ће можда штампати твоје речи
док се ти питаш ко ће први нестати:
Песник или његова Песма
пуна метафора као зарђале крви
Она чије присуство свако друго чини
бледим и замењивим
Она коју поредиш самогласницима
а волиш сугласницима
коју љубиш синтагмама
а објашњаваш собом

Она које сутра неће бити
поред тебе
да те пробуди
да је запишеш

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: