Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Сиви стихови

Лоше сам сањао ноћас.
Обавијен измаглицом уклетих душа.
Говориш ми нешто кроз метална врата.
Кажеш – нисам добар за тебе.
Да прљави комад угља сам сада.
Ларва живота нашег, лептир никада неће бити.
Проклети смо и приземљени – без крила.
Време тече, наших дана ни на хоризонту.
*
Топот коња у затвореној кутији.
Стихови горак осмех код тебе буде.
У угловима усана презир само.
Моја рука ти је хладна а име далеко и страно.
Беспрекорност твоје логике је јасна.
Нема решења доброг по мене.
Крај се подло смеши одевен мојим лудилом.
*
Моја потрага за светлом је готова.
Све што нађох беше мрак и зло.
Твоје зелене очи – светло у тами.
Медене груди – укус љубави слатке.
Извори стихова препуни суза,
залише корење непознатог стабла.
*
Рођења изван домашаја,
зато је избор места смрти мој.
Преморен сам и тражим твоје крило,
покривен крајем љубичасте хаљине заспаћу заувек.
Знај – моја душа неће отићи у рај.
Она ће ући у твоје срце,
то су њене Еденске баште.
Када се то деси – не плачи,
јер сам коначно стигао кући.
—#61—

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: