Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

SevDah

Svi smo stvarni tačno onoliko,
koliko smo izmišljeni.

Mi smo mera vremena.
Sat meri nas.
Knjiga mene čita.
Život me živi.
Svi smo licemeri.
U drugima vidimo sredstvo
da dosegnemo sebe.

Svaki čovek je prostor
sopstvenog sata.
Iznutra predeo.
Brda i ravnice, reke i jezera,
gradovi, ulice i kuće. Ljudi.

Spolja je ono što gleda.
Sluša.
Govori.
Ono što čovek nije.

Toliko me ima, koliko se
sam sebe sećam u svemu.
I kad se sećam, zaboravljam.
Kad zaboravljam, izmišljam.
Živim knjige koje sam čitao.
Živim ljude koje sam sreo.
Živim ljude koji mi nedostaju.
Živim reči koje nikada nisam izgovorio.
Nikad nisam onaj koji bi želeo da budem.
Želim se neprestano.

Živim ovaj dan
koji je sastavljen iz svih dana
koje sam živeo.

Živim mrtve, živim žive.
Život je beskonačan.

Život nema oblik.
Život je sila bez oblika.
Mi smo oblici sile bez oblika.

Tela.
Duše.

Telo. Kamenolom. Duše.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: