Greh udari kroz započet stih,
Gnev puče kao Božji hod,
I sve što prođe kraj reči tih
Stvara svoj novi svod.
Zar pusta je ta gordost što je nosi,
Ili pohlepa stvara prazninu u duši?
Dok smrt dalje svojim putem kosi,
A mene njen dah svom snagom guši.
I svet što se okreće u dahu tom
Oseća mir, blud i vrlinu,
Ali zašto mene uvek dočeka lom
Kada drugi već duboko minu?
Lenjost me hvata od gomile silne,
Krvi pune zavisti i straha,
I ogrtač crni se u nebo vine,
A od mene osta samo praha.
