Сенке над нашим главама
неумољиво су копале по нашој савести
будећи нас из сна
не би ли код очију слепих прогледали
крвавих руку испуцалих од жуљева
преоравали су нашу здраву црницу
из које је ницало класје жита
које ми данас из отровима натопљене земље
халапљиво гурам о у уста
мислећи да је то живот достојан човека
безуспешно су лупали по нашим затвореним, лоботомираним и
анестезираним лобањама
дубоко дишући чист ваздух
док смо ми пили воду која гори
не помишљајући да се икад треба пробудити.
