I kada svi odu ona ostaje,
Uvek tu iza ugla,
Svet sve mračniji postaje,
Od patnje sam iznemogla.
Bože, za pomoć molim te,
Ali opet te nema,
To jedno volim te,
Koštalo me svega.
Na kraju uvek sama,
Za ljubav više snage nemam,
Vrati se plačem bez blama,
Za večnu tugu se spremam.
Grudi me bole,
Dah mi nestaje,
Kazu mi biće bolje,
Ali patnja ne prestaje.
Preklinjala sam snažno,
Ali tebi sve to bilo je nevažno,
Tvoj osmeh lažan, a oči hladne,
Uvidela sam da nema pravde.
Na prozor sam lupala,
Opet na to mračno mesto propala,
Želim da me neko spasi,
Ali svačija ruka kao da život u meni gasi.
Uvek sam se borila,
Više predaja ne zvuči loše,
Od života sam se umorila,
Ova izdaja me uništila.
Da li postoji lek
Za ovo slomljeno srce?
Ta bolest me dobija,
Na kolenima moja duša robija.
Polako oči se sklapaju,
Oko mene sve se gubi,
Usta zanemela,
Dok poslednji dah napušta mi grudi.
