Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

РУЖА

РУЖА

Ако се нисам насмејала
нисам ни започела дисати,
драги мој сапутниче,
док сам четкала капут
и везивала пертле
спремајући се за
састанак са животом.
Уговорили смо, знаш,
два места у сепареу
где нас неће видети
остатак света
неће коментарисати
имам ли исфенирану косу,
хаљину са деколтеом
и скупоцени накит.
У углу седимо
једно до другог.
Кажем му да патим
као згажена ружа,
покушавам да опоравим
своје латице и винем их
поново у небо.
Патиш због других,
а не због себе,
шапнуо ми је.
Одбаци трње,
ничему не служи,
свакога боде,
а тебе ружи.
Само сам хтела
да те ближе упознам,
ко си, одакле си
и како ме знаш.
Твој сам понизни слуга,
стално ти бришем
запрљане наочари,
а ти и даље не видиш.
Стигао сам са ветром,
очистио ваздух
од прљавих речи,
истресао сам ти отирач
пред вратима срца
само да би ме приметила.
Звонио сам више пута
ниси била у стану.
Дошао сам ти рећи
да време иде и руже вену
изабери коме ћеш бити
цвет за успомену.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: