РУЖА

Прошетах се те вечери кроз њене стопе што корачаше пре само минут испред.
Тиха јесења ноћ, готово да себе чујем како сањам.
И сањао сам, али не само то, већ све оно што је мене красило уз њу.
Деца се играше још увек на улици осветљеној тик поред бандере, можда и једина у том крају.
Деца су волела ту бандеру, али ја не.
Управо због ње је спуштала ролетне.
Мрзео сам ту бандеру, мада досетих се једне ствари.
Како сам имао сако на себи, у џепу је стајало писмо моје мајке која још увек чезне испред свог прага да ме види бар још једном пред одлазак у војску.
Криво ми беше било и сетих се да је волела рано убрану ружу. Каже да је волела још мало да сазре да би касније била поносна на то како има најбујнију у својој башти.
Убрах једну такву. Скинух трње и ставих је тик испод прозора, без иједне поруке.
Надам се да је узела и да је чува, бар док још мало не сазре.
Не бих ли опет видео то бујно лице.