Шта када живот почне са краја приче
Испредено слово о ширини снова
И дани на далеку прошлост личе
Небо злослутно, дах суровог зова
Мисли без облика, обличје траже
Атови рујни у сутону њиште
Душу болну да осветле и оснаже
Изневерена реч јатаке иште
Љубави круну од стихова маштам
Залудно руку ватри нудим
Ломим се, свима грехе опраштам
Нек` узме ме јутро, не бих да се будим
Камен о врату, чизма олова пуна
Разорен, получовек у углу собе
Жеља пуста, покидна струна
Нема стајања мој робе!
