Реци нама принче поезије
У свемиру време које ли је
Да л после сна још падају звезде
Оно што би у оно што јесте
Да л твој осмех може препознати
У бескрају који ли су сати
Да л си тамо ко и овде пером
Растакао и сунца померо
Јер та ватра од постанка чезну
Да је Бранко разгориш у песму
А ти шта си наслоњен на векост
Него цвет и распршена светлост
Крв је твоја оно светло семе
Које клија у вид и у време
Чистим срцем ко ће се бавити
Осим тебе и сем љубави ти
Каже плавет и пише комета
Смрт је твоја понижење света
Смрти нема има само песме
Оне твоје чедне благовесне
Овде принче још громови туку
И онај твој што ти ови руку
Што нам просу злато да се вечно вије
Низ порфирни плашт вишње поезије
Тај сјај речи чује се далеко
Ал шта причам када си све реко
