Исплаженог језика, као прљави, жути пас за својим репом
Без даха трчим за одгонетком спокоја
Предах тај мора доћи
Видим га, ту је, напор не жалим
Брзина је важна, спретности треба
Само још мало па ће, са дугог врата, престати да гризе прошлост
Само што се са, жилавом, нисам помирила
Још сасвим мало па ће, преко рамена, престати да уједа будућност
Само што је, чика ме дрско, нисам укротила
Планом који слабе карике нема
Још само мало, обе ћу их са све четири притиснути
Врело дашћући, вољом чврсто укалупити
Онда ћу почети да живим.
Прљави, жути пас стакленим погледом гледа у небо.
Принц поезије
Свака част, Лидија! Прошлост и будућност су мајке неспокоја! На длану садашњег тренутка седи стрпљива Смиреност и кристалним погледом посматра Слободу.