„Куда идеш, грло моје,
куда журиш, ој, грлице,
куда, срце перовито,
куда, мила крилатице?“
„У сињ гору, у врлети,
у пештере и у нише
одакле се многи смели
никад више не вратише.“
„Зашто, песмо, да пониреш,
зашто да те камен бије,
млађана си да увиреш,
зар ти са мном лепо није?“
„Није стена сва јалова
и над њоме Господ бдије,
пустиња је сред градова
где човека више није.
У горицу у висине,
да се болна душа вине
у тишину да је мије,
мило моје, тешко ми је!“
