Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

RASTVARANJE MATERIJE

Krenimo na put
Stanimo u sedla
Ostavimo zrak prek’ oblaka celog
Nek otvori krila nek zapuše jedra
Nek razduva kišu i tugu što prati
I gromove silne duž vazduha belog

Čisti da poletimo ka plavom oltaru,
Otvorimo duh k’o prasak zore beo,
Podignimo vodu ka dalekom svodu,
Počivajmo, hitri, u zalazećem žaru.
Nek procveta dan,
Neka bude vreo!

***

Prav put dug je bio a blizu smo stigli,
Preko trista čuda i misterija silnih,
Padale su kiše, preplavile nebo,
Na glečeru belom šatore smo digli

Gledasmo u stene što odronom rone,
U dubinu popadali i stvorili snove
Prhnuli kroz prah kao ptice plave
Ka zvezdama sjajnim što beskrajem zvone

Ceo bezdan prekrilo je nebo kao blago
Prolama se iz dubina i vihorom nosi dalje
Mi slavimo strahove, od svetlosti senke
Crveni se nebo iznad naše glave,
Čekićem i munjama poruku nam šalje

Stigli smo do kraja
Nema više dalje
Još jedino ovde
I to nam je šta je.
Tu nam se ne ostaje
Disanje nam staje.

Kakvo teško mesto
Pogled mi je nesto
Velikom blizinom
Negde u dolini,
I sve sa dolinom.
Nebom i planinom.

Ostala je tama da zjapi u prazno
Iza praznog ništa.
Samo jedna sena –
kratki treptaj vremena.

S pogledom u ništa ja ne vidim ništa
Jer da vidim ništa to bi bilo nešto.
Niko ne vidi ništa tako vešto.
(Za to je potrebno savršenstvo,
A savršen je samo bog koji ne postoji.
Kad bi postojao ne bi bio savršen
U tome je naša kratkotrajna prednost.
A ako postoji neka nam se skloni.)

Zdušno neko mesto pogled nam je nesto
Velikom brzinom negde u dolini
I sve sa dolinom.

***

Drumarimo drumom tumaramo umom
Zašivamo šavom, ravnamo po ravnom
Nastavljamo tihom tišinom da zdimo
Pod opsadom dosade razbijamo opsade.
Aj po jednu popi’mo dok tropski se topimo,
Glečeri nam rose

U tišini odzvanja zrak koji nas obara
Cvetaju nam vatre, vest proleća nose

Vetrovi nam duvaju kroz nemirne kose

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: