Krenimo na put
Stanimo u sedla
Ostavimo zrak prek’ oblaka celog
Nek otvori krila nek zapuše jedra
Nek razduva kišu i tugu što prati
I gromove silne duž vazduha belog
Čisti da poletimo ka plavom oltaru,
Otvorimo duh k’o prasak zore beo,
Podignimo vodu ka dalekom svodu,
Počivajmo, hitri, u zalazećem žaru.
Nek procveta dan,
Neka bude vreo!
***
Prav put dug je bio a blizu smo stigli,
Preko trista čuda i misterija silnih,
Padale su kiše, preplavile nebo,
Na glečeru belom šatore smo digli
Gledasmo u stene što odronom rone,
U dubinu popadali i stvorili snove
Prhnuli kroz prah kao ptice plave
Ka zvezdama sjajnim što beskrajem zvone
Ceo bezdan prekrilo je nebo kao blago
Prolama se iz dubina i vihorom nosi dalje
Mi slavimo strahove, od svetlosti senke
Crveni se nebo iznad naše glave,
Čekićem i munjama poruku nam šalje
Stigli smo do kraja
Nema više dalje
Još jedino ovde
I to nam je šta je.
Tu nam se ne ostaje
Disanje nam staje.
Kakvo teško mesto
Pogled mi je nesto
Velikom blizinom
Negde u dolini,
I sve sa dolinom.
Nebom i planinom.
Ostala je tama da zjapi u prazno
Iza praznog ništa.
Samo jedna sena –
kratki treptaj vremena.
S pogledom u ništa ja ne vidim ništa
Jer da vidim ništa to bi bilo nešto.
Niko ne vidi ništa tako vešto.
(Za to je potrebno savršenstvo,
A savršen je samo bog koji ne postoji.
Kad bi postojao ne bi bio savršen
U tome je naša kratkotrajna prednost.
A ako postoji neka nam se skloni.)
Zdušno neko mesto pogled nam je nesto
Velikom brzinom negde u dolini
I sve sa dolinom.
***
Drumarimo drumom tumaramo umom
Zašivamo šavom, ravnamo po ravnom
Nastavljamo tihom tišinom da zdimo
Pod opsadom dosade razbijamo opsade.
Aj po jednu popi’mo dok tropski se topimo,
Glečeri nam rose
U tišini odzvanja zrak koji nas obara
Cvetaju nam vatre, vest proleća nose
Vetrovi nam duvaju kroz nemirne kose
