posrnuli ljudi gube se u smogu šarenila
tražeći bolji dan i lepši san, koji su od tebe videli
trčeći bosi po trnju i blatu, lomeći sve za sobom
ne znajući da po livadi punoj belih rada hodala si mirno
ljubeći svakog leptira koji na ruku ti je stao
svaki zrak miluje ti ponosno rumeno lice
i trava kao da radosno plače pod tvojim korakom
svaki oblak pozdravlja te, smeši se i grli
znaš da ne raduje se dan što umiru ljudi u trci bez cilja
već što tebe ponovo vidi
kad sat stane i nestane sve sem tvojih očiju
koje svojim medom prodiru u utrobu vasione
i još jednom mame sve na ples do kraja večnosti
tad vrteće se svi u konačnom vrtlogu nadanja i vere
pa i ja sa njima, po ko zna koji put
okretaće se svet i sunce sanjaće
i zemlja i nebo umiraće i rađaće se ponovo
a moje biće do poslednjeg časa pevaće o tebi
za njega jedina si koju smrt ne poznaje
za njega živiš zauvek
