Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ПУТОВАЊЕ

Некад ме срам молитва мојих
копреном сивом што обојих
разуздан, оцвали свет.
Давно проклет
језик што не разумем
али га чујем.
Шапатом гласним кад мења времена
путујем с њим. Без пртљага.
Без наука тешких и страшних бремена
на тасу истине правда се вага.

Желим сва зла да заборавим
да бродим по некоме давном свету
да променим тен, окупан Сунцем
са груди свима да избришем мету.

Стид ме шта моја молитва крије,
понавља грешку што грех није.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи:
  • Pesnikinja u potpunosti oseća zadati stil, a takva veština je iznimno retka i jako važna komponenta stvaralaštva. Otkriva nam dubok senzibilitet i tananu poetsku nit kojom je jedino i moguće izatkati i dočarati tako kompleksan emocionalni doživljaj kakav je imala autorka, a koji se referiše na kvalitet osećajnosti i samog velikog Miljkovića. Ritam kojim Vujošević barata u ovoj pesmi, govori nam i to da imamo posla sa veštim i prekaljenim autorom, na čiji rad i inače treba obratiti pažnju.