Некад ме срам молитва мојих
копреном сивом што обојих
разуздан, оцвали свет.
Давно проклет
језик што не разумем
али га чујем.
Шапатом гласним кад мења времена
путујем с њим. Без пртљага.
Без наука тешких и страшних бремена
на тасу истине правда се вага.
Желим сва зла да заборавим
да бродим по некоме давном свету
да променим тен, окупан Сунцем
са груди свима да избришем мету.
Стид ме шта моја молитва крије,
понавља грешку што грех није.
Branko M. je uvek govorio kako nema ništa lepše nego kada se na pravom mestu upotrebi ili kaže jedno – BRE!
Pesnikinja u potpunosti oseća zadati stil, a takva veština je iznimno retka i jako važna komponenta stvaralaštva. Otkriva nam dubok senzibilitet i tananu poetsku nit kojom je jedino i moguće izatkati i dočarati tako kompleksan emocionalni doživljaj kakav je imala autorka, a koji se referiše na kvalitet osećajnosti i samog velikog Miljkovića. Ritam kojim Vujošević barata u ovoj pesmi, govori nam i to da imamo posla sa veštim i prekaljenim autorom, na čiji rad i inače treba obratiti pažnju.