Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ПРВОВЕНЧАНА

пред навиком, трен узмиче
као лептир пред цветом,
што се сваке ноћи,
једнако у себе затвара.

над вечним током пролети,
далек од себе и света.
изнуђене сенке му за вратом шапућу:
„краљ је стар“
и месец се бацака,
по црној му води и тлу.

склопљена крила, као да моле
да их огреје милостиви огањ,
још један дан, још један дан…
краљево срце, одважно варничи
слогове посмртног марша.

на доку остају спокојни,
кад се из сопства расцветају,
нежни и жустри облици истости.

све тече
све отиче
акаша.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: