пред навиком, трен узмиче
као лептир пред цветом,
што се сваке ноћи,
једнако у себе затвара.
над вечним током пролети,
далек од себе и света.
изнуђене сенке му за вратом шапућу:
„краљ је стар“
и месец се бацака,
по црној му води и тлу.
склопљена крила, као да моле
да их огреје милостиви огањ,
још један дан, још један дан…
краљево срце, одважно варничи
слогове посмртног марша.
на доку остају спокојни,
кад се из сопства расцветају,
нежни и жустри облици истости.
све тече
све отиче
акаша.
