Принц поезије

Провалија

Суза се за сузом ниже,
попут прозирне огрлице пакла.
Она што срцу падне ближе,
образе реже попут стакла.
Бродолом у најави је то
и свака реч боли више од друге.
Све што тада бива поменуто,
везано је за некакве заслуге.
Двојац се разбија и губи суштину.
Тама кроз прозоре хлади стан.
Мисли лете у злослутну даљину,
а смисао живота постаје стран.
Нико никога да разуме,
нико никоме ни да приђе…
У срцу стварају се трауме,
што човек не уме да превазиђе.
Ногом у провалију се корача,
провалију што смрт је души,
провалију блуда и плача,
која на крају живот гуши.
Излазимо Богу на истину,
када постојању доће крај.
Након што износамо црнину,
шта онда следи, пакао или рај?

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: