Провалија

Суза се за сузом ниже,
попут прозирне огрлице пакла.
Она што срцу падне ближе,
образе реже попут стакла.
Бродолом у најави је то
и свака реч боли више од друге.
Све што тада бива поменуто,
везано је за некакве заслуге.
Двојац се разбија и губи суштину.
Тама кроз прозоре хлади стан.
Мисли лете у злослутну даљину,
а смисао живота постаје стран.
Нико никога да разуме,
нико никоме ни да приђе…
У срцу стварају се трауме,
што човек не уме да превазиђе.
Ногом у провалију се корача,
провалију што смрт је души,
провалију блуда и плача,
која на крају живот гуши.
Излазимо Богу на истину,
када постојању доће крај.
Након што износамо црнину,
шта онда следи, пакао или рај?