Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Priznanje

Šta ako se usudim da zavolim
tvojе nedostizno bice
jednu dlaku iz brade
koja ti uporno bezi
na neku svoju stranu
svaki tvoj oziljak
svaku tvoju ranu
najvecu vrlinu i jos vecu manu .

Šta ako ti ja poljubim dlanove
promenim planove
i ostavim tragove karmina.
ja bih da prisvojim tvoje vene
ja znam šta sve zapravo teče njima
najmanje je krvi
na tebi je najmanje mesa.

Znam od čega si napravljen
znam kada zevas
znam da ne priznajes ali umes da pevas
i kako podižeš obrve
I motas volan
na desnu stranu obema rukama
neću da ih delim
previse te volim
previse te cenim
neću da tvoj umorni, pospani glas
jutrom slušaju one neke druge
ni da negde na tebi bude tragova karmina koji nije moj

šta ako se usudim da zavolim celinu
koju sam ne sastavljas
sta ako se usudim da sastavljam sve ono sto ti rastavljas

i kad si nervozan i besan
i kad u kozi sopstvenoj bivas tesan
pa se bez razloga raspravljas
volim kako se u ogledalu posmatras
kako brkove pravilno namestas

Smem li pokušati
da ti priđem mrvicu bliže
da te ljubim jednu sekundu duže
da pomislim na tebe kad vidim ruze,
ili da te zadržim u zagrljaju
dok ne postane sasvim prirodno
šta ako se usudim da ti kažem
koliko si
sjajan,bajan
neverovatan
inteligentan
caroban i tajan
iako znam da mrzis komplimente

sta ako se usudim
I uhvatim te oko ruke dok hodamo.
svaki put se borim
sa rukom koja krene
da te dodirne,
uhvati,
zalepi za sebe.

mogu li da ti priznam
da s tobom ne progovaram
jer me dekoncentriše tvoja pojava.
Ja krenem da ti pričam
a tvoja me trepavica zbuni
zbune me tvoji zubi
i savršeno oblikovane uši.

Zbune me tvoja pravila nauke
bace mi neke bauke,
samo nek ne budu panike.
Ali mogla bih da slusam
samo tvoje price
kvantne fizike.

Vadim poslednju cigaretu
i slusam kako postoje
cestice manje od protona.
neka to ne cuje od tebe neka druga ona
ni na zeleznici
ni u parku
ni sa druge strane telefona .

Ne,
ne ti ne primecujes
kako ti u očima
izvire more
i kako volim samo one zore
u kojima jutrom će dan doneti nas,
jer samo u tvom zagrljaju
pronalazim spas.

Mili,
dugo smo se krili
I voleli samo ispod pokrivača
dovoljno dugo
da nisi primetio
kako kljuceve
ne ostavljam više spod otirača
jer više nemam šta da krijem.

Dotakao i mi dubine
u kojima zive dobre vile
i andjeli nezne note sviraju
dovoljno tiho da ne diraju
mirne nase oblake.

tvoji me prsti miluju
u njima demoni katkad obiluju,
samo sa tobom moja dusa ne boluje.
Svaka pesma u d-molu je.

Moja dusa
tvoju na vratima ocekuje.
iako haos se najavljuje
ja kazem u pravu je
cak i onda kad pomislim
prazna je
tvoja me ljubav dogradjuje.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: