Привилегија

Ноћас сам спавао
на јастуку
на коме си ти
спавала
претходне ноћи,
да дарује ми
мирис твог сна,
који желим
да усвојим ја.
Ми смо од
истог теста
наше љубави, створени.
Сећам се нестварне слике:
на јастуку
док су ти се
бедра грчила,
дотакао сам најфинију
свилу дна,
свих мушких
чежњи и снова,
где живот ниче,
одакле свет потиче.
Тај пулсирајући бездан
вечитом потребом окићен
попут сунца блесне,
љубавне искре кресне,
чини се да горимо
од жеља, меда и ватре.
Стварност је друго,
ми се за живот боримо,
живот пун среће.
Треба ли нам шта веће?
И сутра ћу спавати
на јастуку
твојих снова
где нас чека
радост нова.