Принц поезије

Princu večne vatre

Ne, ne napuštaj nas, prinče!
Ne odlazi tuđim stazama,
jer vreme nam sve brže ističe,
dok tvoji stihovi jecaju u suzama.

Tražim te u izgubljenim pesmama
i listovima davno izbledelim.
Tražim te u prokletim rimama
i onim prejekim rečima rano sazrelim.

Tražim te u plavoj boji neba,
koju sada čine samo suze tvoje.
Prošlo i tvoje zastarelo doba
sada ponovo krvari ove reči moje.

Budim te i nemir ti stvaram,
jer vatru na srcu svome nosim.
Vatru, koju samo tebi otvaram,
jer tako svetu mogu da prkosim.

Budim te, jer ljubavi je ostalo
na ovoj zemlji za reči tvoje,
dok bespomoćno telo je drhtalo,
želeći spas sopstvene duše svoje.

Tvoje srce sada gorku tugu nosi.
Na ogoleloj koži ožiljke su zaboli
svi bedni, lažni i neverni pasusi,
koji su u sopstvenim rečima izgoreli.

Spavaj mirno, prinče poezije naše.
Neka reči tvoje sada večno gore!
U plamenu sve slike izbledeše,
ali stihovi tvoji snagom se bore.

Ne napusti ovu zemlju vatro naša,
jer u njoj još uvek ima trunke spasa.
Gori sveti plamenu raskoša,
zauvek živećeš u slovima pasusa!

Spavaj večnim snom, prinče poezije naše.
Neka ti najlepši stihovi prekriju ime tvoje!
Svi soneti večnu ti slavu ispevaše,
a vatre tvoje sve lepe reči sveta neka skroje!

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: