Uveli cvet ,pognut preko vaze
kao sužanj što umorno se klanja
paučina obamrle latice mazi
dok tužna Ivet o sreći sanja.
Muške stope utisnute u snegu
tragovi bledi što u mrak vode
pokvarena kreatura u begu
nakon jedne dovitljive zgode.
Ogrtač klizi niz usahla bedra
pogled zgnječen, medj žuljave šake
dugo ostarela Ivet ne beše vedra
uvek uplašena od škripe kvake.
Svaki dan se kotrlja uz buku.
senkama ovenčane duge su noći
tama joj ravnodušno pruža ruku
uz reči ,,sa mnom ćeš poći,,.
Na stolu ikonica bezimenog sveca
i mrtva muva što pored nje trune
pod nitima svetlosti Ivet jeca
kraljica razočarenja, ali bez krune.
