На лицу мом,
смркнутом намах,
нежном, ко бајка прелепом,
како ми говораше често,
где све је исто, а памћено,
сем знака тог уклетог што
Бог му ту одреди место-
посматрам трзаје,
ситне.
То – плесове играју чудне
љубави што се не броје,
што ме не волеше блудне
и лудују у ритму невере,
помамне страсти,
преваре без части,
издаје по пољу узораном,
тражећи сопствене смираје
и мамећи забораве моје
по лицу данима бораном.
Не слушам те ритмове
боли и невера,
нечасних блуди,
угаслих љубави безвредних,
већ тражим у својим
очима уморним,
без чистог погледа,
без сјаја блиставог,
суморним,
дуго, дуго… док зора заруди,
и тако, стално ноћима,
љубав вечиту,
нестварну,
у незабораву бисерну
чисту и силну,
што станује у
зеници ока
и самује,
ал` царује.
