ПPСТЕН

Опрости, тражим прегршт дана
сребрни прстен од Мјесеца,
виђен заплетен између грана.
Признала су ми нека дјеца
да је пљуснуо у Дунав равно.
Слободно скочих с Моста слободе,
али ми нису рекла исправно
испод које је капи воде.

Опрости, тражим што моје није.
Начух да ми га хтједоше дати.
Када бих знала гдје ли га крије…
Ако си човјек, онда ме схвати.
Када се неко нада нечему
ту своју наду слути у свему.

Знам, он ће мене прије мене наћи,
Ал’ да ми га је само дотаћи…
Сврбе ме прсти, немају мира.
Преврнули су прегршт пута
по џеповима твог капута;
звецкају новчићи од папира;
смију се у мени стољетна дјеца.

Опрости, ово је сасвим безлично:
а да их мијењамо за нешто слично
сребрном кругу од Мјесеца?