Srela sam bivšeg pjesnika u kraju,
kaže „Poezija je danas beznačajno klupko
koje se odmotava uporno istim, srednjim putem
i nikog ne izvodi iz lavirinta”.
Drugi pjesnik govori da je ovaj svijet lavirint,
i „Nećemo se izvući živi”,
doda kad prekrstim noge.
Rasklopim ih,
ko drevnu zamku za besmrtnike
i mlade žene,
i došetam kod velike djece
koja do zore muče gitare.
Usta im se otvaraju kao rane
kad pjevaju „Working class hero”.
Gazda govori kako danas svako piše poeziju,
a oni su u školi znali napamet Šekspira.
Ja znam napamet te kafanske priče.
Njegova žena svu noć pije kafu.
Svoju sunem ujutro, kad izađem iz kafane,
pa pređem sve ulice „na crveno”
da stignem na radio
gdje pričamo o identitetu naroda.
U kafiću „Kliše” smo dosta ubjedljiviji,
dok pijemo rakiju i odlažemo obaveze,
Vladimir – multimedijalni umjetnik,
Filip – mladi pisac,
i ja, koja nikad nemam upaljač kad izađem,
a vazda se vratim kući makar s dva.
„’Idem’ na latinskom je ’isto’,
’identidem’ znači ’ponovljeno’,
dakle, ja sam i kradljivica,
kradljivica vatre,
moderni Prometej”, to prećutim,
Filip ustane i vraća se s kremenom,
žena sa šanka dovikuje:
„Da imaš emociju, pisao bi poeziju”.
Uz upaljač je ponudila „Pet evra po kresanju”.
Možda su kurve usamljenije od nas.
Posle s drugaricama sjedim,
„To što ti pričaš, to je samo poezija”,
čujem po ko zna poji put
kad konobar Mlađa vikne „Poslednja tura”,
Nevena „Nećemo”,
a on će: „Ni Marija?”
Ni Marija, žurim
da upalim peć u stanu svog bivšeg ljubljenika
koji trenutno nije tu,
da bi bilo toplo kad mu sjutra dođe drug.
Sjetim se kako mi je napominjao da precjenjujem
koncept porodice
dok pospremam njegov krevet za nekog Nenada.
U ne tako dalekoj zemlji, on se sjeća naše ljubavi
u kojoj nije bilo klice budućnosti,
kao ni u ovoj državi –
dodao bi moj prijatelj, takođe, pjesnik.
Danas je već novi dan. Slava.
Mihailo mi stoji iza leđa, zamišljam da plače.
Ali, ne, on me budno posmatra dignute glave,
ispravljene kičme,
kojom struji prava poezija.
Принц поезије
