Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Посвета

Твоје су мисли сад као небо сиве,
Мрачне и хладне, без иједног зрака
Свом снагом и топлином своје душе миле
Покушах те извући из бескрајног мрака
Али мрак ти је у души, тамнији од ноћи
Као црна рупа све са собом вуче
Када би само барем отворио очи
И сетио се шта је било јуче…

Јуче.. то је било чудо
Из дубоког мрака процветала ружа
Тај сам цвет заволела лудо
Кад био си ми налик на мужа
Заборавих ја како природа кружи..
Када дође јесен све цвеће увене
С јесени беше крај и мојој ружи
Али не беше крај души једне жене
Не имаде оног ко ће да је чува
Да обгрли је, да нема куда
Њу с јесени прогута тама,
Тама која је сада свуда

Та ружа је моја, и ничија више
Срешћемо се некад поново ми
Када прођу ветрови и кише
Изван сваке опасности

Тама је оно што моју ружу гуши
То је оно што је убија
Срешћемо се у некој светлијој души
Ружо, некад ти и ја!

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: