Постанак песме

моја апокатастазо у земљу засађена
ни из чега изникла
заувек ме ланцима о ружама лажеш
а једино ме твоје бедро од граната чува
док у мени измишљени макрокосмоси ратују
постање је твоје ab alio – a se
од нити твојих моји су снови саткани
кога до сванућа не згута
сопствена стрепња
тога је песма одавно убила
можеш ли још мало да причуваш очи моје
док ме чиниш жртвом
свакодневне очигледности
превише смо ти и ја лажи изрекле
о томе да је људски род свету најмања брига
када добро знамо да се рањена речима
и даље о снове спотичем
а велике су ствари на моме челу изгореле
exegi monumentum aere perennius
зато мирно спавај сени мога језика
ти си све што остављам за собом