Принц поезије

Последњем божуру, заклињем се

Пресрећу раке моје кораке,
Јунаке и јатаке.
Грохоти се плач, преци ме прате.
Куке и мотике, на сав глас бију,
Сатанско семење да не посију.
Преко тарабе пресамићена,
Посрнула душа прогнана,
Пред рудом без даха, слободом се заклињала.
Вечна си ми колевка, отаџбина,
Разум и истина.
Латица ми црвених, за инат веру сачуваћу,
Православна бићу,
Где поган пљује, мак посадићу!

Умљем напипавам мизерне уљезе.
У густој крошњи сећања, песма написана,
Тражи слова, која никада,
Једно до другог нису пристајала,
Ко ни песак са дубином муља.
Потомак сам Великана,
Фреска, крвљу уплакана, слика ископана,
Мука манастирска, битка изгубљена,
Последњег божура ми мога, мак посадићу,
Тамо, где некрсти нечасно суде.
Равнице, под Небом полегле, стењу,
Облаци јагањци, расули се.
Бразде, за клицама вапе.
Обеснажено мрзим, мрзитеље рода мога,
Зла се у хорде раскрилише.
Замукло јецам, јутро нежно, глас мајчице миле.
На прагу моме газде на туђем,
На сва уста звоне.
Пркосим, ко поцепано једро ветру,
Немирну савест силоватеља, узнемиравам.
Пелин са међа мојих, од меда ми је слађи.

Записујем песничке дубине.
Побратимићу молитвама громуљице песничке,
Митове, легенде,
Завичајне, јуначке, романтичне.
Док раздан неспокоју крај предвиђа,
Иконама, кандилима, златним крстовима,
У инат мак посадићу,
Последњи божур запамтићу.
У звонику ужад зањихаћу,
Звонићу, звонићу, звонићу…

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: