Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Ponos

Opet sreo sam je juce,
grudi nesto strasno steze.
Srce kao da mi puce,
za nju me jos uvek nesto veze.

Pogled njen me je sreo,
i podseti me na dane prosle.
Seti me koliko sam je voleo,
odmah su mi uspomene dosle.

Ispred nje zastadoh,
skamenih se ko prvi put.
Opet na te oci padoh,
izgleda da vise nisam ljut.

Jeste mi ona srce slomila,
kad sa drugim ode.
Da joj oprostim molila,
ali ponos u dusu bode.

Da se vratim njoj nisam hteo,
a on je ostavio tada.
I ako sam je i tada voleo.
Prokleti ponos dusom vlada.

A ona ispred mene stade juce,
osmehnom mi ulepsa dan.
Znam da vecne ljubavi smesno zvuce.
Ali ona za mene je i dalje san.

Opet bih joj pesme pisao.
Opet bih joj ruze nosio.
Ali nisam uspomene brisao,
svestan da sam se sa bolom kosio.

Stegoh srce i rekoh zbogom!
Mislim se bice joj bolje bez mene.
Bar ponos imam,kad nisam sa tobom.
Za tebe me vezu samo uspomene.

U toj hladnoj ulici,bas taj dan.
Eto sreo sam je tu.
Mozda sa drugim sada deli svoj san,
dok ja i sada mislim na nju.

Rada M Mihailovic

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: