Похвала животу

И опет се, Бранко, срећемо у тами
где смрт нас мами говорећи лажи!
Која је истина, ти нама кажи,
да не лутамо тужно нагађајући сами.

Замишљени дечаче, заробљен у свету
који види песничку сету као претњу,
реци нам ко те је то одвео у шетњу,
сломивши ти крила у последњем лету!

Реци нам, наш вољени сине и брате,
Зашто су ти висине скресане болом –
али не утапане сузама и алкохолом –
већ уходама што те и након смрти прате!

Реци нам да ниси свесно побегао горе
где одлазе бесно небески великани,
да си тузи, несхваћености, рекао – стани!
Нити си сâм нестао у белини зоре…

Реци нам, драги песниче формула,
измучени, наги, модрицама почашћен,
да ниси вољом поражен и обешчашћен,
пронађен на танкој грани лица побдула!

Реци да си имао још песничких мисли,
идеја и замисли да поделиш са светом
и да си увек сматран вољеним дететом!
Јачи си био од оних што су те стисли!

Одагнај нам болове што годинама трају
и мистериозне орлове пусти на слободу
да и ми обични људи знамо где оду
великани што за идеју животе дају…