Речи које се на вечност ороче
чкиље у вечној душевној тмини,
рођени песниче, случајни пророче
визија ти се обистини:
Слобода не може доћи до речи
ни надјачати свеопшту ларму,
јер сужањ, док о њој вречи
није ни свестан да је у јарму.
А ево, када најзад свану,
уместо песме, ја бих плак’о
јер ми је дошла к’о со на рану
Слободу ја не замишљах тако!
У општем светском бућкуришу
шта ли се нама заломило,
да поезију сви данас пишу,
пера у руке хватај гомило!
Као кладу их на раме прти
крени на поетске акције радне,
ви, душом крти, а даром шкрти
пишите шта вам на памет падне!
Све дрчно, у стилу ја_па_ја
– заглушујуће бучна олуја,
док између јетких вапаја
песништву појем алелуја.
