Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ПОЕЗИЈА КОЈУ НЕЋЕТЕ ДОЧЕКАТИ

Ако ћеш ме тражити
ако оснаже се ноћи
тражи ме у остацима сунца
између листова који не миришу
између земље коју смо волели
или коју смо силно мислили да волимо
Ако ћеш ме тражити
а знам да је данас тражити тешко
тражи ме на туђем гробу и недореченој планети
јер ја овде не припадам
мада су ме шуме прихватиле као своју биљку
Израстао сам како је земља хтела
пијано дрвеће мислило је да ће ме надмудрити
руке су биле крваве од града
руке су биле богате и погнуте од злата
а град је лутао како је хтео
Данас тај град осећам у шумама
и нису ми потребна стакла да бих изградио прозоре
треба спознати поезију
која се намеће као клетва
превише је времена а премало вере
премало речи а превише сунца
зато изађите немани :
моја љубав вас је појела

Једина вечност
коју прихватам је космос
једина смелост коју прихватам је поезија
бићу други човек на планети
који је прелетео
цео сунчев систем прикован за тло
Али већ сада на том тлу
љубим руке звезда
и осећам твоје запаљене кости

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: