Ne kvasite vinom tek usahlu ranu,
ne budite pesmom zrno moje sreće;
ne lomite mladu bagremovu granu,
ona nikad više procvetati neće.
Ne pitajte dušu gde osmeh mi krije,
što život mi uze prokleta kafana;
meni bez nje više do života nije,
bez nje je u duši preduboka rana.
A bila je meni muzika što svira,
presvetla misao i sva moja sreća;
ne pevajte pesmu što mi srce dira,
ne pevajte pesmu što me na nju seća.
Nek utihne pesma u samrtnoj noći,
dok suza u oku sad tiho navire,;
bez pesme i vina u pustoj samoći,
ostavljen i tužan poeta umire.
Bravo