Принц поезије

ПОЕМА БРАНКУ МИЉКОВИЋУ

ПОЕМА БРАНКУ МИЉКОВИЋУ
Теби, песниче мој вољени и никада прежаљени
Теби, по перу моја сродна душо
Која и сада у мом перу живиш и дишеш
Пишем ти у овом времену патње и страдања
Док је суров камен времена
Притиснуо моју душу к’о планина
Пишем ти у једном страшном времену
Увремену у којем сви идемо ивицом живота и смрти
У којем је смисао и мисао живота постала смрт
А смисао смрти утрка за голи живот
У времену у коме се и једно и друго испреплићу
Кроз маглу стварности патње и страдања
У којем времену ево газим и ја
Веруј ми велики песниче, нашао си смирај
Земља по којој газим није више рај
У нашим душама укоренило се посејано зло
Сваке зоре ново семе смрти ниче
А душа од страха за сутра урличе
Песниче мој, потребан си ми к’о ваздух, к’о вода
Тежак ми је терет на души, да га сама не могу отклонити
А претежак да га теби пријатељу по перу прећутим
Потребан си ми да га с моје душе склоним.
Пишем ти, јер ћеш ме ти најбоље разумети
Знам, рекао би ми
Сутра је нови дан, сачекај, још сам од недочеканог јутра поспан
Још сам пијан од мојих недосањаних снова
Зашто ме се тако брзо одрече земља ова
А ти, настави, диши и пиши и за мене
Уместо мене цртај ти речи бојама дуге
Осећај и за мене све оно што је остало неухватљиво мом оку
Пиши дубином слободе и читај ми мисли из искре уснулог ми ока
Пиши и за мене осмехом расутих бисера.
Песниче мој, прерано угасла искро душа наших
Песниче мој, и ја имам један мали сан никада не досањан
Да доживим да те лично упознам
И да могу претворила бих те у моју песму
Дала бих ти део мог живота била бих твоја песма
Коју бих певала заједно с тобом сваки дан
Да се душом приближим теби, прерано уснулој зеници
И да певам песме баш како би их твоја уснула душа певала
Тамо у некој крошњи дрвета где и твоја душа спава
Тамо негде неухватњиво мом оку
Тамо и свака твоја неиспевана песма обитава
Песниче наш непрежаљени нисмо те заборавили
Знај да живиш у нашим песмама, у свим песничким душама
Ми смо твоји овоземаљски песници и гласници
Ми смо твоје искре божанствене
Ми од твојих неизговорених речи венце плетемо
Пишемо твојим пером, у једногласју ми за тебе певамо
Да не дозволимо и нерођенима да твоје песме забораве
Не тугуј за овим временом велики песниче
Испреплетано је радостима и патњама данашњице
Не назире се крај невидљивим нитима патње сутрашњице
Спавај песниче мој, буди спокојан
А за ово садашње време се не кај и не хај
Заборав на тебе нећеш наћи у крошњама наших душа
Сакривен си од заборава у нашим најдубљим катакомбама
Сећање на тебе живи у свакој нашој ћелији
Име Бранко Миљковић је у свакој нашој капи крви
Знај да те грчевито чувамо од заборава
Сваку твоју исписану реч твоје душе свако од нас љубоморно чува
Оставићемо твоје песме и предати их у аманет и нерођенима
Сродио си се с нама, у сваком си нерву наших трулежних тела
Велики боему, песниче, на силу од нас отргнута душо
Твоје име је незаборав, срасло је с нашим душама
Твоје име биће заувек сачувано од заборава
Спавај велики песниче наш и сањај недосањане снове
Док овде на земљи није рај и сваког трена смрт добре позове..
Аутор, Марија Јотић

Share on facebook
Share on twitter
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on email
Место на ранг листи: