градација када слушам ноту која бежи –
упаљеним јагодицама пробираш жице
и модерираш по паузама шта ћеш да ми пустиш,
а ја немам времена да смућкам напитак
који теби урања под уши,
ти то најбоље радиш снопом светла
у целој својој дужини
кад дан је румена бресква
ја напињем желудац да те боље обухватим.
загрљај је гола празнина
јер се ти стидиш своје нагости –
плезир је склизак терен,
ампутирана форма другости.
Принц поезије
