Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Ples

Uzmi moje beživotno telo, u svoje tople i snažne ruke, ugrej mi kozu, pa sve kroz meso, dopri do srca, ako je tu.

Hladne, koščate i mlitave ruke, uzmi u tvoje i pleši sa njima, pokrete pravi lagane a jake, drzi ih čvrsto dok mi je zima.

Oči su plave, a pogled hladan, ko jezera dva smrznuta davno, nema topline ni osećanja, prazno je ovo telo bez duše.

Sve dok me držiš, dišeš kraj mene, topi se led, deo po deo, i osmeh jedan pružim polako, onako s oprezom i vrlo smelo.

Teško je ovde verovati nekom, jos teže biti od poverenja, pružiti osećanja i hrliti tuđim, u ovom mestu gde sunca nema.

I uvek odeš, pustiš me tako, i telo se najzad vrati u normalu, nešto se sledi, a nešto odamre, kao da nisi ni bio tu.

Zima je opet, hladno i pusto, a u telu ipak nade ima, da ce još jednom doći te ruke, i da će moje plesati s njima.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: