Gledam u prozirno nebo plavo,
i kao da je ceo svet stao,
nema ni zvuka a ni slika,
samo je tu ta ogromna plava bina.
Na toj beskrajno velikoj plavoj bini igra jedan oblak beli,
svaki njegov korak je precizan i lak
i sa drugim oblacima tu binu nesebično deli,
taj divan mali beli oblak.
A ja pak u oblaku tom,
opet vidim samo tvoj lik.
Pa zar i u beskrajnom prostranstvu tom,
ja tebe samo mogu da vidim?
Moj ponos boli to,
što još uvek si u mojoj glavi,
ali dubok si trag u mojoj duši ostavio,
pa te eto srce i na nebo stavi.
Tad taj oblak beli siv postade,
kao da bol na mom srcu osetio je,
pustio je kišne kapi svoje,
da padaju na lice moje.
Kišne kapi i suze moje postaše jedno,
i ne razlikovaše se jedne od drugih više,
I kao da je na taj način,ciljano,
hteo svaki trag mog bola da izbriše.
