Принц поезије

Plamen

Bila sam drvo,
zasađeno na zelenoj livadi,
rešeno da provede večnost,
puštajući korenje ljubavi.

Odlučiše da me odvoje od moje mudrosti,
oni tuđi, strani i sujetni.

Postala sam papir,
prođi moje prazne stranice,
te ispuni svojih slatkim rečima
belinu,
neka budu ljubav,
dopuna onoj sa livadaskih pašnjaka.

„Pustite me da govorim,
dok ima vatre u meni.“-Miljkovićeve reči
baciše iskru besa,
koja zapali plamen
i u meni rodi nadu,
za novi početak.

Postala sam plamen,
jer su reči bile samo momenat slabosti,
nisam ih uspela iskoreniti,
niti na listovima promeniti.

Te je vatra zapalila svaku,
ne bi li se izgubilo,
ono što se nije moglo prežaliti.

Ostala sam pepeo,
rasut svuda,
plutam, bitišem na tlu,
često sam i u vazduhu.
Moža nekada ponovo
budem nečiji koren.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: