„Посекао сам свој лик на њену стаклену зеницу
и био крвав од немог кајања”
Б. М.
Кад погледам из далека
не марим за ветрове које нисмо умирили
Овај међупростор између нас
ми смо расклопили
створили хранили успављивали
потом палили
да не никне бодљикава тишина
сулудих очекивања
Све смо ово ми измислили
променили значења постојећим речима
запловимо њима и пређимо у прах!
рођење, а не смрт, спашава
нека се поништи све што беше радост
између две нити које стежу све велике воде
да несметано горе
Нека изгоримо и ми
да не бисмо дочекали будућност
чекану
будућност има сенку смрти
и тело новорођенчета
Марим само за дете у себи
које сам упознала на рубу твоје зенице
на пиједесталу
где једино допиру тињања
далеких слутњи
