Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Писмо њему

Ти звездо која сијаш,
нестварни сјају моје душе.
Ти неостварена жељо мог детињства,
по крви мој роде.

Оставио си траг у мом животу
и неостварену жељу да те упознам.
Пресудили су ти немоћни људи и узели
један млад жиот пун среће, радости и поезије.

Мој понос, моја дика и мој дека,
највећа љубав ми остаде од тебе,
као и безброј твојих дела и изрека
и чувена реченица „Уби ме прејака реч“.

Ти сјајни човече што по небеском своду ходаш,
многа признања и дела остала су да чувају
успомену на тебе, а си постојао, стварао и живео,
да си овом земљом корачао…

Мој понос када чујем твоје име расте
као најлепши цвет у пролећној башти.
Понос расте а туга не престаје, жеља се не смањује,
жеља да се твоје име не заборави.

Када би имала право на једно писмо теби,
не бих знала шта пре да напишем,
али верујем да ћемо се једног дана упознати
на неком бољем месту, месту где има више љубави.

Дијана Миљковић
Гаџин Хан

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: