Принц поезије

ПИСМО ГОСПОДИНУ БРАНКУ МИЉКОВИЋУ

Драги мој господине,

надам се да ће Вас моје писмо
затећи с пролећем на уснама
и ја нећу питати
колико је у осмеху Вашем драгости,
ил‘ жала има и презира у њему;
јер ово што ћу Вам рећи
Ви извесно већ знате,
па зашто питање?
И чему?

По Вашој молби и похвали –
свет нас није напустио
ни издао.
Издали ми смо њега.
Израњавали земљу,
затровали ваздух,
замутили воду,
и – неопростиво –
сасвим смо свесни свега.
Ватром се играмо,
згариште празнином зебе;
корачамо погрешном стазом,
далеко од циља,
још даље од себе.

Знам, мој господине,
знам…
За све нас ме је
срам.
Допустите ми, ипак, да Вам кажем,
да говорим
као што сте Ви
води и земљи и птици;
однекуд знам –
ко глас су Ваши живци.
Нема опроста нашој кривици;
а свет је већ дуго на ивици.

Чујте ме
и светујте,
господине.
Пред нама су дуге године.
Нестаће ласте.
Нестаће очију,
руку и додира,
нестаће речи,
гласа,
стремљења,
нестаће свега,

ако нас свет напусти,
као што смо ми њега.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: