Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ПЕСНИКУ

Он живот познаје као свој џеп,
у бити празан, пун трица и кучина.
До сржи скрозиран, прати линију живота
ка средишту свом,
када се враћа са сумраком
и избија на површину са новим јутром,
као усијана мисао.
И сваки пут експлозију у празним у грудима
прати погледом ужаснутим.

Мисао одлази и долази
ношена слободном вољом, најтежим теретом
од првог изгнанства.
Прелази неслућене даљине и одолева
препрекама насталим да га омету у узлету.
И постаје лепота.

Он је спреман на неизрециво.
На сву раскош бола и тежину својих речи
које попут косе утиру пут ка једином циљу,
да проживи живот у пуноћи сласти
никад недосањаног царства на земљи тежачкој.
Препушта се лутању кроз меандре заумних
предела не осврћући се
док се за њим све руши и гори.
И постаје ништа.

Ах, још једном, макар још једном
да се загрцне лепотом тог царства
и преда небу тако испуњен.

Дотад, мирно седи и чека нестваран
без и једне капи зноја на осушеном телу,
без и једне капи крви на окошталим рукама,
без грумена земље на равним грудима
да му се тајанство принесе.

А музика га прати свуд.

И мни у самоћи: спокој, мајка, смрт, земља, слава…
Љубав и нада, сунце, ветар, опустело двориште,
стари блатњави пут низ утрину.
Све у њему мре.

Говори дрхтавим гласом као да му је последње:
жена, огањ, кућа, млин, бунар, труба, вино…
Узгредна псовка, космички мук и
живот склон паду,

Чује као на јави: намах га поздраве птице са кровова.
Зашкљоцa брава, шкрипa тешких врата,
уморни поглед са прага пада по градини.
Топла светлост залазећег сунца открива
мрежу испуцалих капилара у уморном оку.

Све мисли: како човек после свега остаје
тек слово никад неизговорено.
Витао живота успорава, прети да утихне.
А не виде живота док смрт на врата не закуца.

И свако дрво које је својом руком садио
уротило се против њега.
Ноћима се широке крошње претеће
устремљују.
Гуши га страх, саме га гране хватају за гушу.
Лишћем покрива будућу хумку.

Кад се увуче у постељу на очи му навиру
почивши поименице: Бранко, Петар, Лаза,
Владислав, Тин, Момчило, Горан,
Јован, Алекса… прозивка без краја.
Не налазећи споне са садашњима и бившима
руши мостове за собом и пред собом.
Тек тако.
Руши све до темеља, да камен на камену не остане
и никада се не понови.
Ово једино тело, ова крв жива, овај живот на издисају.
Никада више.

Од таквих је нити његова душа исткана.
Он је историја и вечност,
философија и Јеванђеље,
зрно горушичино и шума непрегледна,
добро је и грех.

Разбојник је и луталица, ратник и мислилац,
сав је слом на његовим леђима.
Боем је и геније, просјак и учитељ,
вечити мудрац и лудак, крвник и жртва истовремено.

Он је семе и космос, лице и наличје света,
рађање и умирање у једном бићу.
Све прима на своја плећа, ломи се
и распада.
А његово се срце цепа и крвари мастилом.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи:
  • Озбиљна. Антологијска. Огољује скривену танану душу песника у правом смислу те речи. Исказује сажето непрекидну борбу два света у једном крхком, а опет небеском бићу.