Вољени мој Бранко, био си у праву!
Поезију, ево, пише свака шуша.
Унизисмо звезде, ветрове и траву
Стиховима којим недостаје душа.
Латише се пера нишчи и невични
И звањем песника окрунише его,
У сујети својој једни другим слични,
Скончали би, можда, попут тебе, него
Живе за аплауз, за „честитам”, „браво”,
За тај привид части што гордости годи,
И свак на се смело узима то право
Да уместо сужња пева о Слободи.
Сиромашни духом, мршавога дара,
Обзнањују сваку незрелу мисао.
О, свако ли данас умује и ствара
Заборављајући ко је све писао!
У ватри си своје речи прекалио,
Истине одавô у огњеној рими,
Проклет био онај ко би те жалио –
Ти си сагорео, из нас једва дими!
