Неке ватре пребрзо догоре,
и ветар им разнесе пепео славни…
Што пламен тај на немилост остави,
што од њега сви помало узоше,
а теби оста ништа?
Јер превише си дао птици,
а њена песма коб је твоја.
Дао си крв што лешинар њом се слади,
дао си срце,
а остала је само празнина где хуји ветар,
и у подножју сенка чијој речи ниси одолео.
Потресла те црна плима твоја
и со је твоја пекла очи туђе,
и твоја реч сада моја је, снажна.
Али и ја сам снажнији
и време моје младо је
и искра твоја нек у мени наслеђе нађе,
јер моје се птице још нису излегле.
Плима моја још приснија је
и крв и мастило тек ће зрети
док ветар дува
и мисли твоје ка речима мојим односи.
Принц поезије
