Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

PESMA ZA UZGLAVLJE

To, gde sam ja, sada,
To je majušno zrno amnezije
U talogu potopa kojim i tebi prete,
Svete.
Dok sa tobom bejah, dole,
Bacao sam u vazduh reči,
Ljubav,
Jednoj ženi,
U čijoj bašti
Jorgovan i sada cveta.
Beše to lako.
I reči su se radovale,
I svaki znak,
I slog
Na detetovom radoznalom jeziku.
Radovala se i pepeljasta mesečina
Neke ideje,
Koja u svetlosti lica
Voljene žene
Naglo iščili.
Živeo sam, svete moj,
Zaneseno srećan, tada,
Na zagonetnim mestima
Možeš me naći.
U svežnju ljubavnih pisama,
U molitveniku, u čaši,
Na nekoj polici sa knjigama
I moljcima pri zuju krila.
Naći ćeš me u Pesmi,
Uzalud je budim,
Dok čekaš da se iz svoje onostranosti
Vratim na oblaku,
U hladno februarsko jutro,
U kome lebdim
Kao ožiljak pupčane vrpce
Na kojoj je visio plod
Onog drveta
Pod kojim se neki pesnik
Napio, zaljubio, ubio,
Koje je svojom tankom granom
Hranilo, rodilo, ubilo,
Kao kamen,
Kao cvet,
Kao slog,
Sumnju,
Iz koje, tu i tamo,
Iscuri kap smole,
Kao iz srca probušenog čežnjom,
I koja će nas sve nadživeti
(samo sumnja još na okupu nas drži),
Jer ono što stoji u knjigama,
Nije dovoljno i nema te ljute trave
Koja bi je iskorenila,
Svete moj.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: