Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ПЕСМА ЗА ТВОЈ 27. РОЂЕНДАН

Вук се дуго у горама крије,
Време стало је у срцу мом,
Ко ватром скровиште ми бије,
Тамо где некад бејаше ми дом?

Угасише и ватру,
Пепео и тиња жар,
Споменике сатру,
Божији уништише дар.

Ветар постаде бучан,
И ноћ постаде хладнија,
Звук рањеног вука је мучан,
А змија је крви гладнија.

Не дозволи да нестане,
Вода, земља и камен,
Јер кад љубав ка вери престане,
Угасили смо вечни пламен.

Може само љубав да гори,
Да тиркизну реку упозна,
Вијање вука гором се ори,
Срце ће све тајне да дозна.

Тајне душе, записа у камену,
Моја ће душа да плаче,
Јер само срце сме да гори у пламену,
Коме овакви снови значе?

Само вук познаје вука,
Ватра, вода- то сам ја!
Једна жеља, а хиљаду мука,
Утихнуће хорде зла.

Пронаћи ће одговор, као и сви,
И тада ће знати да сећање не нестаје,
Молиће да не буду зли,
Да нађу љубав која не престаје.

И када мазиш вука,
Гором се ори хук,
Пази да не буде одгризена рука,
Онда кад чујеш само мук.

Нико никад неће знати,
Тиркизна вода је заправо црвена,
Ал’ вечно ће камен да памти,
Неверника срца дрвена.

Чопоре су бацали у јаме,
Секли их и живе палили,
Умирали раме уз раме,
Кости им још једном спалили.

Камен ће вечно да памти,
А људи ће да ћуте,
Док змија лажно воду боји у плаво,
И на истину се љуте.

Откриће се једном крвава река,
Камен ће да плаче,
Вук стрпљиво чека,
Да из горе поново скаче.

Бог ће тада да пошаље кишу,
Истина је, најзад, испред нас!
Листови лозе опет се њишу,
Млади вукови упознали спас.

Све што пишем и све што читаш,
Знаће већ камен,
И крв, и крик, и тело, и свећу и пламен,
А да ли ћеш, читаоче, и ти знати?

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: