Снегу око дозволи све, али не успорава
и не брине што образи се румене
тражећи трагове где сигурно је ходала
вођено врхом стреле у срце забодене.
Али цвеће у руци није венац победе
већ је једна мисао, а не јемство успеха
да можда нисам луд ако одем до тебе
и признам већ и себи да ми нема предаха.
Заплетен у чвор, вучем риђе прамене
да бих био ближе, не марећи за бол
бринем се само да ли им је стало до мене.
У грудима копита гласно газе сол.
Црвено, као челик, сад пут ми препречи
горко као истина што језике прелама
„Такве боје нема у људима“, ће рећи,
„Просута је по свим љубавним песмама“.
Ништавило ме теши, очи ми затвара
само оно тврди да има добар изговор.
У тами смо спојени, у тами нема препрека,
а тас ваге спушта ме споро у понор.
Глад ме гура даље уместо да слаби
не могу ни звезде гониче да ми преброје
када војска таква светом провијори
хоће ли остати ишта од нас двоје?
Сунце што се пробија гули ноћ са грана
обрисе из таме газе крхке стварности корак
за пусте жеље нема више времена
именом твојим зовем нестали мрак.
Бледило и тишина покриле су свет
земља и уз молбе не отвара јаз
ишчезавам и ја као задња авет
на трави роса постала је мраз.
Emotivno nema šta ^^