Probudi me iz snova tvoj lik,
Zamišljenog pogleda i upalih obraza,
Probudi me te duše krik.
Nisi tu da vidiš kuda tvog sina vodi ova staza.
Dobru si nas oduvek učio,
Čestitost i poštenje dušu pleni,
Nije ti bilo teško što si se za života namučio,
Sin tvoj nije umeo to na vreme da ceni.
Pišem ti ove reči kao molitvu,
Želeći da čuješ sina svoga,
Da mu oprostis na nesmotrenom dečavštvu,
U sećanju mu je slika tvog osmeha neizbrisivoga.
Divno i tuzno istovremeno, bravo Bojane!
Dirljivo i divno!