Принц поезије

Песма о Бранку Миљковићу

Постоје неки путеви тамни,
где станују тренуци тако давни.
Постојаше тако једном писац један
који уђе у клуб двадесет и седам.

Беше то човек који имаше речи, ал’ немаше време
јер та уста пребрзо занеме.
Вероваше у сан али ипак осети самоћу,
баш у тој ноћи где птице осетише небеску хладноћу.

Попут феникса подиже се тај цвет зла
баш тамо кô из пепела.
Беше та биљка у цвету и без стабла,
а опет тако храбра.

На граници између јаве и сна,
насташе баш она, та биљка зла.
И док је браше људи од глине
на нечијем срцу направише напрслине,
па нечија мајка данас виче: ,,Где си сада, о, мој сине?”.

Док негде тамо он по звездама ходи
у особи се једној идеја за песму о њему роди.
Беше то славни писац свог времена
који данас пише кроз многе људе без имена.

Катарина Јовановић

Share on facebook
Share on twitter
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on email
Место на ранг листи: